Области рада

Родна равноправност

Начело родне равноправности и недискриминације је једно од темељних начела људских права. Ипак, родна неравноправност је још увек врло присутна у огромној већини видова друштвеног живота.

Иако су представљене у двоструко повећаној мери у Народној скупштини после избора одржаних 2007. године, жене у Србији су још увек неравноправне и проблем постизања родне равноправности тек треба да се решава у својим разним појавним облицима. Још увек постоји широко друштвено толерисано породично насиље на које још увек нема адекватне реакције (квалитативно и квантитативно) државних органа. Свакодневно је видљива непропорционална представљеност на местима на којима се доносе политичке одлуке, стереотипно и увредљиво представљање и дискриминативно омаловажавање жена у медијима, али и у јавном, и политичком обраћању, па чак и у школским програмима. Постоји још увек снажно присуство институционалног непоштовања једнакости могућности у економским и друштвеним односима као и знатно већа стопа незапослености жена. Србија још нема родно сензитивну службену статистику, употреба женског граматичког рода није службено верификована.

Почетком 2009. године усвојена је Национална стратегија за унапређење положаја жена и родну равноправност која представља важан Владин документ на основу којег ће се развијати даље активности у правцу побољшања родне равноправности. Тим системским документом се утврђује целовита и усклађена политика државе у циљу елиминисања дискриминације жена, побољшања њиховог положаја и интегрисања принципа родне равноправности у све области деловања институција система, као један од елемената модернизације и демократизације друштва, у циљу бржег, равномернијег и ефикаснијег друштвеног развоја. Стратегијом су обухваћене области које се тичу учешћа жена у креирању политика и у доношењу одлука у области економије, образовања, здравља, насиља над женама, као и питања средстава јавног информисања и јавног мњења, пошто је кроз широку и демократску дискусију процењено да су ове области кључне за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности.

У децембру 2009. године донет је Закон о равноправности полова који одређује да су сви дужни да поштују равноправно учешће жена и мушкараца у свим областима јавног и приватног сектора, у складу са општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима, Уставом Републике Србије и законима.

Закон обавезује органе јавне власти да развијају активну политику једнаких могућности у свим областима друштвеног живота и да прате остваривање равноправности засноване на полу у свим областима друштвеног живота, примену међународних стандарда и Уставом зајемчених права у овој области.

Области у којима Закон интервенише су област запошљавања и здравствене заштите, породичних односа, образовања културе и спорта, политичког, јавног живота и судске заштите.

Законом се дефинише појам дискриминације, као и њене подврсте, непосредна и посредна дискриминација. Наглашено је да се не сматра дискриминацијом ни повредом начела једнаких права и обавеза доношење посебних мера ради отклањања и спречавања неједнаког положаја жена и мушкараца и остваривања једнаких могућности полова. Дискриминацијом се такође не сматрају посебне мере и програми намењени жртвама насиља у породици којима се обезбеђује социјална, правна и друга помоћ и накнада, у циљу заштите од насиља у породици и отклањања и ублажавања последица насиља, као и збрињавању жртава насиља, у циљу спречавања насиља и остваривања њиховог права на живот без насиља (сигурне куће и др.).

Закон дефинише пол као термин који се односи на биолошке карактеристике лица, а за род наводи да означава друштвено успостављене улоге, положаје и статусе жена и мушкараца у јавном и приватном животу, а из којих услед друштвених, културних и историјских разлика проистиче дискриминација заснована на биолошкој припадности одређеном полу. Закон дефинише такође и појмове једнаких могућности, насиље засновано на полу, узнемиравање, сексуално узнемиравање и уцењивање.

Није дозвољено прављење разлике по полу приликом јавног оглашавања послова и услова за њихово обављање и одлучивања о избору лица која траже запослење ради заснивања радног односа или другог вида радног ангажовања. Послодавац је дужан да запосленима, без обзира на пол, обезбеди једнаке могућности и третман, а у вези са остваривањем права из радног односа

По овом Закону супружници и ванбрачни партнери су равноправни. Скреће пажња и одредба да је васпитање о равноправности полова саставни део предшколског, основног, средњег и високог образовања, као и трајног учења.

Забрањена је дискриминација по основу пола приликом остваривања и уживања права из области социјалне заштите, без обзира на субјекте који организују и спроводе ову заштиту. Такође је забрањена је дискриминација по основу пола приликом остваривања права на здравствену заштиту.

Интересантно је да Закон одређује да је поступак у парницама за остваривање грађанскоправне заштите због дискриминације по основу пола нарочито хитан. Важно је и да је предвиђена обавеза да се у органима јединица локалне самоуправе, у оквиру постојеће организације и акта о унутрашњем уређењу и систематизацији, организује стално радно тело или одређује запослени за родну равноправност и обављање послова остваривања једнаких могућности.

Права лица лишених слободе

Упркос лишавању слободе од стране државног органа, грађани који који су осуђени на затворску казну располажу низом права и слобода која им нису одузета и држава је дужна да та права и слободе поштује и штити. Положај лица лишених слободе одређен је Уставом, бројним законима и другим прописима и општим актима, као и ратификованим међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права.

Притужбе на третман у установи се у највећем броју случајева односе на неадекватну здравствену заштиту, одбијање молбе за премештај у другу установу у оквиру Управе за извршење заводских санкција, а једна на незаконито усамљење.

Заштитник грађана ће у сврху заштите лица лишених слободе поднети иницијативе за измену или допуну закона који одређују положај лица лишених слободе.

Заштитник грађана контролише поштовање права лица лишених слободе у оквиру активности органа државне управе, пре свега установа које су у надлежности Министарства правде – Управе за извршење заводских санкција, Министарства унутрашњих послова,

Министарства здравља, као и Министарства рада и социјалне политике. Брижљиво прати законитост и правилност њиховог рада у односу на лица лишена слободе поштовање права лица лишених слободе, и утврђује повреде учињене како актима и радњама, тако и нечињењем.

У циљу заштите права лица лишених слободе Заштитник грађана сарађује са надлежним државним институцијама и невладиним организацијама које се баве слободама и правима грађана, пре свега правима лица лишених слободе као и са одговарајућим међународним телима, као што су Европски комитет за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања.