Политика, 22. октобар 2011. године

Омбудсман поцепао своју здравствену књижицу

Заштитник грађана Саша Јанковић револтиран третманом у болници поцепао здравствену књижицу

– Поцепао сам своју здравствену књижицу зато што након задобијене повреде нисам добио лекарску помоћ. У дежурној болници доживео сам оно што грађани доживљавају сваког дана. Плаћам скоро 200 евра месечно за своје здравствено осигурање и моје је право да ме лече квалитетно, брзо и ефикасно. Пошто сам био незадовољан, ја сам имао могућности да потражим помоћ приватника и платио сам то, али огроман број грађана то не може да уради. Политичка елита и институције ове државе зато треба да раде свој посао – каже за „Политику” заштитник грађана Саша Јанковић, који, упркос свему, не одустаје од заштите права грађана у здравственом систему.

Радећи на томе, ових дана је још једном био револтиран. Из писма, које је потписало 27 лекара са Клинике за општу хирургију у Нишу, којим су најавили штрајк, омбудсман је сазнао да се не поштују његове препоруке о престанку обављања допунског рада. Лекари су му послали списак са чак 61 именом запослених лекара и здравствених радника, који су уз своју основну плату на име допунског рада, односно услуга из области интервентне радиологије зарадили доста новца. Први на списку je, само у августу, плати придодао још 332.000 динара, други 210.000, трећи 140.000 динара…

Омбудсман је још крајем маја наложио да се у Клиничком центру у Нишу престане са обављањем допунског рада. Достављањем поменутих података очигледно је да се „допунски” радило и током августа.

– Управни одбор ме је, 26. јуна, обавестио да је Клинички центар у Нишу престао са обављањем допунског рада, а након тога ми се обраћа колегијум са Опште хирургије, лекари који најављују штрајк. Тврде да се, док они немају основна средстава за рад, за њихове колеге са других клиника месечно издваја и по 300.000 динара, зарађених у допунском раду – наводи Јанковић.

Истовремено, недостаје новац за побољшање положаја пацијената. Лекари су Јанковићу послали фотографије на којима се види да у собама предвиђеним за осам пацијента лежи њих једанаест.

– Мени је невероватно да неко у допунском раду за месец дана може да заради више него што може да заради председник Уставног суда или председник државе у редовном раду и још да има времена да предаје на Медицинском факултету. Зато се обраћам јавности и тражим подршку за коначно уређење допунског рада. Многе неправилности су констатоване у допунском раду, а ништа се не дешава. Очигледно постоји одређени лекарски лоби, који ово подржава. Део лекара искоришћава државна средства. Остварују зараде, које се граниче са зарадама у западним замљама и то у приватним, а не у јавним клиникама – истиче Јанковић.

Омбудсман је одлучио да још једном у Ниш пошаље своје сараднике, који ће проверити да ли су истините притужбе. Са тужиоцем ће разговарати да ли има основа за кривично гоњење оних који су омогућили одлив новца из буџета сумњивим организовањем допунског рада.

Др Миодраг Лазић, помоћник директора Клинике за општу хирургију у Нишу, потврдио је за „Политику” да се у нишком Клиничком центру и поред препоруке омбудсмана, донете 23. јуна, радила ванстандардна метода васкуларног ширења вена код пацијената са мултипла склерозом.

– То је једна врста допунског рада плаћена енормним сумама, а рађена је у току радног времена. Тражимо да се обуставе те енормне исплате док се јасно не каже да ли је то потребна и редовна процедура лечења. Приказали смо зараде за август, које су поједине колеге добили уз плату – објашњава др Лазић.

Оливера Поповић

Ко може да заштити узбуњиваче – Саша Јанковић

Неки не одустају, упркос ризицима

Дувачи у пиштаљку данас у Србији немају добру ни правну ни фактичку заштиту

Корупција економски исцрпљује и на сваки начин понижава грађане Србије. Дуго несузбијана, променила је наше друштво више него што нам се на први поглед чини. Декларативно смо коначно устали против ње, а ако смо спремни прећи са речи на дела биће потребно да створимо или оживимо низ механизама чија је делотворност већ доказана.

Један од њих су такозвани дувачи у пиштаљку или инсајдери – људи високог личног интегритета који, суочени са корупцијом или другим видом незаконитости у органу јавне власти у коме раде (злоупотреба положаја, нерационално коришћење јавних средстава, прикривање чињеница од контролних органа или јавности...), одлуче да прекину зид ћутања и укажу на криминал у својој средини. Нема те спољне контроле која може брже и потпуније уочити незаконитост од инсајдера. Али нигде на свету они не могу да очекују да ће их окружење тапшати по рамену. Уместо тога, смеши им се премештај, отказ, стављање на црне листе, у веома озбиљним случајевима чак и физичко насиље, смрт.

Под незаконитошћу на које указују овде се наравно не мисли на то да шеф понекад касни на посао, већ на много, много теже ствари. Инсајдери су били извор информација у свим великим аферама у свету, од Вотергејта па надаље.

Дувачи у пиштаљку данас у Србији немају добру ни правну ни фактичку заштиту. На пример, Закон о државним службеницима прописује да је државни службеник дужан да писмено обавести шефа ако примети корупцију код колеге, руководиоца или државног функционера. Пише и да такав службеник, од момента када пријаву поднесе свом шефу, ужива заштиту „у складу са законом”. Којим? Ако се мисли на Закон о Агенцији за борбу против корупције, у њему истина стоји да Агенција пружа заштиту онима који поднесу пријаву, али тој Агенцији, а не свом шефу, као што их обавезује Закон о државним службеницима! Агенцији се, међутим, пријава може поднети само за одређене видове коруптивних радњи – сукоб интереса, незаконито финансирање политичких партија, непријављене службене поклоне, можда и непостојање плана интегритета у органу јавне власти. То је само мали део незаконитости и неправилности на штету јавног интереса о којима инсајдери могу имати сазнања. Агенција се, то је познато, не бави конкретним случајевима класичне корупције, нити нерационалним трошењем јавних средстава, па ни злоупотребама службених овлашћења..., то је посао МУП-а и правосудних органа. Ко ће заштитити оне који разне злоупотребе и друге незаконитости пријаве њима? Којим законом је прописано какве се конкретне мере заштите могу изрећи, какве су казне за кршење тих мера? Какве су практичне могућности именованих органа да заиста пруже делотворну и брзу заштиту?

Заштитнику грађана јавило се више људи који су били спремни да причају о тешким злоупотребама на штету права грађана, под условом да им омбудсман лично гарантује сваку заштиту. Упркос називу своје функције, заштитник грађана то данас мирне савести не може учинити. По правилу их не мотивише лична корист или обећана награда, већ осећај за правду и свест да на броду који се опасно љуља није пресудно колико новца имате у банци. Али то су и људи са породицама, свесни колико је тешко наћи нови посао, колико се врата може затворити једним телефонским позивом са утицајног места. Неки не одустају, упркос свим ризицима и за свако су поштовање. Због тога три независна органа – заштитник грађана, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и Агенција за борбу против корупције, као и једно владино тело – Савет за борбу против корупције, отпочињу ближу сарадњу како би заједно предложили како да се отклоне мањкавости правне и фактичке заштите ,,дувача у пиштаљку”. У томе ће им бити потребна подршка медија, организација цивилног друштва и самих грађана.

Заштитник грађана

Саша Јанковић

Веб презентација новинске агенције БЕТА, 22. август 2011

Чудна пошта

Омбудсман Саша Јанковић

Замислите да неко, тј. не макар ко већ држава лично, од Поште Србије, Федекса, ДХЛ-а и свих других приватних и државних, страних и домаћих поштанских сервиса захтева: о сваком свакцијатом писму које вам се преда бележићете и чуваћете годину дана, а кад траже, истог момента ћете тајне службе и полицију обавештавати:

ко је писмо писао,

минут и секунд када га је послао,

тачно место одакле га је послао,

којим моделом оловке и на ком папиру је писмо писано, ко је произвођач коверта и какав је коверат,

колико је писмо дугачко,

коме је писмо писано,

ко и када је примио писмо,

где је тачно примаоца писмо затекло,

којим га је моделом ножа или маказа отворио,

колико је прималац дуго писмо читао,

коме је после читања писма писао и све већ набројане ситнице о том новом писму, као и свим осталим писмима?

Али то није све. Треба бележити и годину дана чувати, а на захтев служби истог момента јављати:

ко је писао писма која прималац због нечега није примио,

чиме су и на чему написана и све остале детаље о њима,

где је тачно прималац био када је одбио да прими писмо,

којом оловком је потписао да одбија да прими писмо?

И то је мало. Под обавезно мора се и следеће бележити, чувати и кад службе тако кажу истог момента им јављати:

Поред којих пошта и поштанских сандучића, који треба да су постављени на сваком ћошку, писац или потенцијални писац, те читач или потенцијални читач писама пролазе? И какав прибор за писање и читање носе?

А што се тиче писама које шаље неко из друге земље у другу земљу, али преко наше, све већ речено треба и о њима знати, памтити и обавештавати, а на захтев служби писма и отворити, те препис где треба доставити.

Све то мора се чинити тако да писмописци и писмочитачи ништа не примете, како се не би залуд бринули, већ на миру писмосаобраћали.

Наравно, за то је потребно да произвођачи папира, оловака и коверти своје производе праве тако да сваки комад има свој јединствени број, а за оловке је потребно да тај број свако мало и отпуштају у мастилу. И произвођачи мастила знају шта треба...

База података, у коју се све ове ситнице треба похрањивати и годину дана чувати, мора да се лако претражује и подаци у њој укрштају, како би се видело ко, с ким, с чим, где, када, колико,... кореспондира, односно општи. Да је кореспонденција добра ствар, не би се тако рогобатно звала.

Да би све то могло тако, треба којечега. Шта год да треба, то ће да купују поштанске фирме по списку за куповину коју ће Главна Служба редовно правити, у складу са свим трендовима у писању и читању писама. Списак би, по закону, требало да прави министар, али нови списак треба писати свако мало, кад год се појави другачија оловка, коверат или лепак за папир, а министар има важнија посла. Због тога се ове муке разрешава и прављење списка препушта самој служби, а она ће га, преко специјалног курира РАТЕЛ-а, све пазећи да не узнемирава министра, достављати свим поштама да знају шта да купе.

Целим писмопресретачким послом управљаће се из једног Центра за, српски речено - мониторинг. Њега ће поште опремити разним свим и свачим, по списку. Све то ће поштарину и маркице мало да поскупи, али ко пише нека луксуз и плати - да нема писама не би било ни мониторинга, ни Центра, нити би службе морале правити спискове.

Службе још кажу да им, да би знале све ове податке о писмима и њиховим писцима и читачима, не треба ништа до њихове сопствене воље (и ствари са списка). Наш Устав, медјутим, тражи да се од неповредивости тајне писма и других средстава комуникације одступа само у складу са одлуком суда. Служба одговара да наведени подаци, појединачно па чак ни сви заједно, уопште не задиру у тајност писама и других средстава општења. Не знајући то, Европски суд за људска права много пута је већ пресудио да су баш ти подаци интегрални део комуникације и да су као такви заштићени правилима која штите њену тајност. Устав каже да су за Србију одлуке Европског суда за људска права и пракса тог суда обавезујуће и меродавне. Али са опречним ставом Службе се сложила и већина посланика у Народној скупштини, када су доносили Закон о електронским комуникацијама. Један од њих, из главне већине, објашњавао је тада омбудсману да у суду ради извесни писар Пера, да има дугачак језик, и да не би ваљало по државу и народ да се свакојаки захтеви Службе морају потуцати по судским писарницама. Омбудсман и Повереник, на наговор удружених новинара, судија, адвоката и свих одреда домаћих издајника и страних плаћеника, питали су Уставни суд може ли то тако, али овај, авај, ћути већ годину дана о томе. Можда Пера ради баш у његовој писарници, и питање је загубио.

Уставни суд Немачке нема свог Перу. Зато је наредио да се тамошња база података о комуникацијама грађана уништи, јер је несразмерно, па се зато и не сме, правити и чувати тако што о свим грађанима, зато што се само неки од њих баве недозвољеним стварима. Али то је Немачка, какве везе она има са нама?

Да не помисли неко да је ово (само) шала - није. Све се већ дешава, али не са писмима, већ са "другим средствима општења", како Устав каже. Не са обичном, већ са "електронском" поштом. Оном коју, због доступности и брзине, користимо у просеку више пута дневно - мобилним телефоном и интернетом. Оном коју готово искључиво и користимо, откад нам је писање постало тешко и споро, а лепак са маркица сувише опор на језику. Све стоји у предлогу "Правилника о техничким захтевима за уређаје и програмску подршку за законито пресретање електронских комуникација и задржавање података о електронским комуникацијама".

На расправи о Предлогу правилника, на коју је заинтересоване позвала ресорна државна секретарка, раније министарка, па се сама на свој позив није одазвала (а камоли министар који Правилник треба да потпише), ипак се понеко појавио. Дошли су сви електронски поштари - провајдери интернета и оператори мобилне телефоније. Дошла су и удружења судија и новинара; Повереник и заштитник грађана звани омбудсман, а биле су и тајне службе. И све се ово чуло тамо, али лако може да се деси да тамо, на београдским Теразијама, и остане.

Ја не знам да ли ће скоро да се заврши вечни рат између, с једне стране, грађана који су се од закона одметнули у криминал, тероризам; оних који из протеста, безнађа, фрустрације, мржње или чега другог пале, руше, краду, па и оних који из очаја прече главне путеве, заустављају јавне службе, и са друге стране, државе која безбедносне службе опрема све јачим класичним и информатичким оружјима и ширим овлашћењима да их користе по сопственој процени. Знам да је у том врућем сендвичу простор за грађане који поштују закон и клоне се насиља чак и по цену да с времена на време претрпе неправду, а таквих је највише, све ужи и ужи. Њихово основно урођено људско право, право да буду од свих "остављени на миру", слободни све док поштују важеће и правичне прописе, све је тише.

Живот је тежак и човека муче све основне муке преживљавања. Заштитник грађана постоји и изабран је да штити грађане од самовољне државе, али се сада пита да ли грађане широм Србије, а не само у кругу београдског трамваја бр. 2, тишти и ова тема, или их ипак брине само страх од празног стомака. Јер дан је кратак, а посла и без овог превише. Шта кажете, онако, електронски? Да се забележи где треба.

(блог на сајту Новина Врањских)

Дневни лист Политика, ауторски текст, 18. август 2011. године

БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ ДЕТЕ

Неки мисле да не треба лишити родитеље овог вида испољавања моћи над дететом

Тамара Лукшић Орландић*

Није реч о хамлетовској дилеми. Поново се захуктава расправа на јавној сцени о томе да ли телесно кажњавање деце од стране родитеља (пошто је забрањено у школи, заводским установама), треба законом забранити и следствено томе, родитеље кажњавати, или је то једна од нужних дисциплинских мера, које се родитељи у Србији не желе одрећи? Неки мисле да никако не треба лишити родитеље овог вида испољавања моћи над дететом, те да је законска забрана лош пут, јер 70 одсто грађана Србије батином решава неке од проблема са децом; стога законописци треба да следе тај дух народа јер се закон ни тако неће спроводити кад велика већина упражњава батине.

Има нас који сматрамо да је управо законска забрана кажњавања деце ударцем (руком, каишем, прутом, варјачом и сличним реквизитима), по неком делу тела, прави пут да се ружна пракса прогна из породичних односа деце и родитеља (и уопште из породичних, брачних, ванбрачних, партнерских односа...). Чак у два законска пројекта, експерти су предвидели изричиту одредбу да је телесно кажњавање деце забрањено. Једно је преднацрт Грађанског законика, који у делу о породичним односима, у члану 87, утврђује забрану физичког кажњавања детета од стране родитеља, али и обавезу да дете штите од таквих поступака других лица.

Како је саопштено, сви аутори овог преднацрта су правници. Други је преднацрт закона о правима детета, којег је припремила експертска група заштитника грађана. У њој су, поред правника, и психолог, социјални радник, лекар, а скоро сви су професори на различитим факултетима и истински борци за права детета, што им је, надам се, квалитет. Ова одабрана група стручњака прихватила се озбиљног посла да изради свеобухватни закон о правима детета, што је недосањани сан многих професионалаца који раде са децом и за децу. На страну то што је, 2008. године, потребу таквог закона Влади Србије препоручио Комитет УН за права детета, када је разматрао иницијални извештај Србије о спровођењу Конвенције о правима детета у нашој земљи. До истог предлога дошао је и Томас Хамарберг, комесар за људска права Савета Европе у свом независном Извештају о стању људских права у Србији. Треба му веровати, јер су права детета његова ужа специјалност.

Заштитник грађана је, користећи своја законска овлашћења у области унапређивања људских права, постао носилац израде Закона о правима детета.

Кад је већ реч о свеобухватном закону, а у 2011. години смо (20 година пошто је, захваљујући Конвенцији о правима детета, дете постало субјект права и тиме промењен вековни подређени положај детета као објекта родитељске бриге и власти), најлогичније је било да тај нови субјект права буде заштићен од физичког (телесног) кажњавања. А, зашто то мора баш законом да се уреди?

Довољно је деловати едукативно, путем кампања у јавности, кажу заговорници повременог батињања деце. Одговор је веома једноставан – ако забране нема у закону, значи да је батињање деце од стране родитеља дозвољено чинити.

Кампање и едукације су неопходне и могу дати фантастичне позитивне резултате.

Као, на пример, у Шведској (земљи која је прва усвојила Закон о забрани батињања деце у породици, 1979. године), где је после само три године примене закона 90 одсто родитеља знало да је то забрањено и где данас само једно од 10 деце бива жртва телесног кажњавања. И посао заштите деце не сматрају завршеним; воде кампање и даље како би могућност инцидената ове врсте свели на минимум.

Многе земље су ту забрану озваничиле доношењем пресуда својих врховних судова (на пример Италија), а свим чланицама Савета Европе, дакле целој Европи, „стоји над главом” прва пресуда Европског суда за људска права из 1998. године, „А против В. Британије”, иначе, донета једногласно.

Мислим да ће се са мном сагласити и они који се јавно супротстављају потреби да Србија постане 31 земља у свету у којој је законом забрањено да родитељи туку децу јер у својим стручним, па и популарним уџбеницима бираним речима, уз све могуће ограде и изузетке говоре о употреби физичког кажњавање сопствене деце. Поготово када је књига намењена читаоцима ван Србије. Међутим, рећи родитељу у Србији да више неће имати моћ и власт над сопственим дететом, да ће изгубити право које има на домаћем терену, у своја четири зида, није претерано популарно.

*заменица заштитника грађана

5 минута са ...Сашом Јанковићем 

У четвртој години мандата од заштитника грађана Саше Јанковића грађани све чешће траже помоћ како би се изборили са управом на свим нивоима власти и у јавним установама. Сваке године број представки се увећава за 70, а две петине грађана је у праву. Препоруке омбудсмана поштује већина "укорених", али има и оних који их не уважавају. Ових дана Јанковић се нашао на мети лекара који злоупотребљавају право на допунски рад, а Клинички центар у Нишу повео је медијски рат после његове препоруке да се допунски рад не практикује.

Лекари вас оптужују да угрожавате здравље нације.

Нисам тражио укидање допунског рада, већ да се прекине са незаконитим радом, не само због формалног кршења закона, мада би у нормалној земљи и то било довољно. Оно што се дешава у пракси није допунски, већ прековремени рад који се наплаћује по тржишним ценама, иако се ради на средствима у јавном власништву, а 70 одсто од те цене иде лекарима. Допунски рад постоји за додатне услуге и болнице их могу пружати када немају листе чекања за основне услуге које грађани плаћају доприносом за здравствену заштиту.

 Хоћете да кажете да се обавезни прегледи заказују под фирмом допунског рада?

 Понекад и у радно време. Велики новац се слива у џепове неколицине привилегованих. То је уцена грађана. Шта би било кад би судија рекао да има много посла и да ће судити у допунском времену, а 70 одсто таксе иде њему у џеп? Или када би полицајци ван радног времена наплаћивали казне и 70 одсто узимали себи? Грађани имају право да се лече о трошку буџета, а ако средства из доприноса нису довољна, нека држава повећа доприносе, капацитете и запосли нове лекаре.

 Да ли ће бити кривичних пријава?

 Ниједан омбудсман у свету не прибегава кривичним пријавама, осим када је присиљен. За кривицу је потребно да се стекне низ услова, али пошто сам искористио сва друга средства подносићу и кривичне пријаве уколико ти услови буду испуњени. Огромна већина лекара савесно ради свој тежак и хуман посао и било би добро да се уклони та сенка која се надвила над све њих. Омбудсман ће помод колико је могуће.

Здравство је виђено као рај за корупцију, али за корупцију су потребне две стране?

 Увек. Као друштво сносимо велику одговорност за то што су мито и корупдја постали модел понашања, сметају нам само када не можемо да надемо бољу везу, препознајемо их код других, а сами тражимо начин да преко реда обавимо неки посао. Држава је најодговорнија за сузбијање корупдје и добро је што је у власти сазрела свест да се и мангупима у њеним редовима може доћи главе, што је декларативно и институционално борба против корупције приоритет. Још да сви схватимо да није довољно имати неколико институција, већ да је нужно вратити друштвене вредности кроз васпитање, образовање, морал, религију...

Поднели сте извештај парламенту. Докле смо стигли у заштити људских права?

Мој је посао да у извештају дам реалну слику стања људских права у Србији, а она није нацртана светлим бојама. Немамо јавну управу, какву би требало да имамо, ј превисе је препрека у остваривању права и непоштовања грађана, а они који се на тај начин понашају остају некажњени. Два су разлога за то - код нас је јавна управа жртва партијског плена, али и социјална мера. Људи у управи се запошљавају по партијској линији или због повећавања запослености, често немају ни знања ни одговорности, нити се то од њих очекује. Наравно, помаци су велики у односу на деценију пре, али грађани и даље не добијају услуге у складу с порезом који плаћају.

Број притужби ипак расте.

Расте, али изненадићу вас ако кажем да то није лоше јер значи да су грађани свесни својих права. Број представки расте и у најразвијенијим земљама. Норвешки омбудсман, рецимо, добија исто или висе представки него ја.

Рано је за питање да ли ћете конкурисати и за други мандат, али не за то шта треба мењати у закону?

Тражићу новчано кажњавање за оне који опструирају инспекцију. Сарадња је све боља, али и даље има изузетака. Пре неколико дана у Заводу за унапређивање васпитања и образовања десио се такав изузетак, што је нонсенс, јер заштитник грађана без проблема улази у БИА, воску, полицију... Има оних који се залажу да препоруке омбудсмана треба да буду обавезујуће, али ја мислим да би се тиме изгубио смисао. Заштитник грађана треба убеђивањем да штити грађане, а не присилом. За то постоје други.

Интервју заштитника грађана Саше Јанковића објављен на веб порталу euractiv.rs

Узбуњивачи у Србији нису довољно заштићени, а Србију изједа корупција. Због тога припремамо предлог за унапређење заштите оних који савесно указују на злоупотребе. Проблеми у јавној администрацији проистичу из тога што се она и даље сматра партијским пленом, није деполитизована, а користи се и као средство социјалне политике за запошљавање људи. О контролама и одговорности се не води довољно рачуна. Интересантно је да је преко 300 поступака контроле у 2010. окончано одмах након што су отворени тако што је орган власти прихватио да је направио грешку и исправио ту грешку, што значи да много њих ради погрешно, свесни су да раде погрешно само не очекују да ће било ко то контролисати. Добро би било када бисмо променили садашњи однос између грађана и управе где грађани и управа једни на друге гледају као на непријатеље. И даље сматрам да је било неопходно укинути бланко оставке, а евентуалне проблеме са трговином мандатима решити на други начин, између осталог квалитетнијим одабиром кандидата.

У Скупштини је недавно вођена расправа о вашем извештају о раду за 2010. годину. Да ли можете да нам укажете на то шта тај извештај говори о проблемима грађана са државном управом?

Интересантно је да је преко 300 поступака контроле окончано одмах након што су отворени тако што је орган власти прихватио да је направио грешку и исправио ту грешку, што значи да много њих ради погрешно, свесни су да раде погрешно само не очекују да ће било ко то контролисати. Добро би било када бисмо променили садашњи однос између грађана и управе где грађани и управа једни на друге гледају као на непријатеље. То није нужан однос. Грађани не морају бити непријатељи управе, ја сам због тога предложио кодекс добре управе, по угледу на европски који је Европски парламент прихватио на предлог европског омбудсмана и који свакодневним језиком на врло конкретан начин обавештава органе управе како треба да се понашају када су у контакту са грађанима, на који начин решавају њихове захтеве, на који начин утврђују њихове обавезе. Са друге стране грађанима објашњава шта могу да очекују од органа јавне власти. Жао ми је што Народна скупштина после шест месеци, а европски омбудсман је дошао тада у Србију да заједно са мном преда тај кодекс јавне управе, још није тај кодекс размотрила. Ја се надам да ће Народна скупштина наћи времена и простора да посвети пажњу том кодексу и да помогне заштитнику грађана у промени начина на који јавни службеници схватају свој посао и однос према грађанима.

Препорука Европске комисије српским властима била је да више испуњава ваше препоруке? Који проценат ваших препорука се испуњава и да ли је ситуација сада иста као прошле године?

Нешто се поправило од прошле године, тренутно је око 70% препорука извршено, и две су стране тог резултата. Једна је општа да 70% извршених препорука, које су правно необавезујуће, није лош статистички резултат, чак се може упоредити са много старијим институцијама широм Европе. Али с друге стране ја нисам задовољан све док постоји и једна неиспуњена препорука јер је за оног грађанина или веома често групу грађана који су обухваћени баш том препоруком цео систем обесмишљен. Подсетићу да је знак Заштитника грађана зеница ока у којој је један човек и дакле не могу бити задовољан све док постоји и једна неспроведена препорука. Са друге стране није то захтев ЕУ и Европске комисије да се спроводе препоруке. Сматра се минималним стандардом демократичности и квалитета институција у друштву да се препоруке омбудсмана заиста спроводе. У нордијским земљама незамисливо је да се не спроведе препорука омбудсмана. Наравно он у тим земљама није ни у ситуацији да се бави са толико пуно појединачних пропуста, у томе су неке мале разлике.

Које су ваше најзначајније замерке властима?

Пре свега јако је велики број појединачних пропуста на штету права грађана, и то оних пропуста који се тичу бирократије, свакодневног односа са грађанима, различитих захтева, које грађани пишу да би остварили неко своје право, различитих решења или утврђивања обавеза грађанима, где по правилу долази до незадовољства грађана јер нису довољно брзи поступци, јер прилажу документе које већ орган власти има, јер плаћају нешто што не би морали да плаћају, кад настану грешке они исправљају те грешке, падају системи па људи чекају у редовима... Дакле свакодневни однос са администрацијом код нас је далеко испод задовољавајућег нивоа, и било би, сасвим сам сигуран, неуспешно борити се с тим методом појединачних поступака.

Због тога прелазим на другу димензију - морали бисмо погледати начин на који је наша администрација устројена. Да не бисмо стално јурили за репом проблема, ја примећујем да ниједан од циљева државне јавне управе није до краја испуњен. Ми нисмо ни деполитизацију извршили до краја, а то је владина стратегија да се деполитизује државна управа. Уместо тога још увек је посао у јавном сектору партијски плен и с друге стране алат социјалне политике. Партијски плен у смислу да странке након избора сматрају да имају право на одређен број виших службеничких места, па се тако и директори школа постављају, тако се начелници у појединим општинама постављају по партијској линији, што наравно не би смело, ни по закону ни реално. С друге стране, кад кажем алат социјалне политике мислим на то да службенички апарат има јако много људи који су јако мало плаћени да би држава задовољила потреба да нека породица има бар некога ко има запослење. Нико и превише не пита о квалитету рада. Дакле веома често грађани у самом старту не добијају оно што треба, а контрола, инспекција је сведена на минимум зато што се тежи социјалном миру, а не одговорности.

Предлажете ли нека решења за решавање системских проблема које увиђате решавајући захтеве грађана?

Наравно да се ономе ко сваки дан има увид у рад администрације јављају одређене идеје, али ја морам негде да повучем линију. Заштитник грађана није орган који води политику, па ни политику у области управе.

Када је реч о функционисању јавне управе, указивали сте на значај бољег регулисања заштите узбуњивача. Каква је сада ситуација у том домену?
Дувачи у пиштаљку или узбуњивачи, инсајдери, најчешће се помињу у контексту корупције, и не само корупције већ и других злоупотреба, нерационалног трошења јавних средстава, злоупотреба овлашћења. У свим земљама које су имале проблем са злоупотребама и корупцијом, такви људи имали су значајну улогу и место и умногоме чинили борбу против злоупотреба и корупције ефикаснијом јер заиста можете добити најбољу информацију од некога ко из органа јавне власти, уочавајући неправилност или злоупотребу повуче дугме за узбуну и каже ‘ово није у реду’. Али у таквој ситуацији ти људи се по правилу не могу надати нечему добром , они су ти који су указали на неправилности у раду својих колега, али и претпостављених врло често и неопходна им је заштита. У Србији данас таква заштита ни на правном ни на фактичком нивоу не постоји у приближно довољном обиму да би узбуњивачи одиграли ту нужну улогу у борби против злоупотреба и корупције каква је нама као друштву потребна.

Ја сам пре годину дана уз помоћ неких организација цивилног друштва, пре свега стручњака Транспарентности Србија, припремио један законски амандман којим сам настојао дати свеобухватнију основну за заштиту дувача у пиштаљку. Нажалост Скупштина Србије није тај амандман у том облику прихватила, него га је мало модификовала и учинила нешто слично али са мањим дометом.

Имам све разлоге да да очекујем да ће Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, као један од стубова независних органа, Агенција за борбу против корупције, па чак и владин Савет за борбу против корупције и Заштитник грађана у наредном периоду мало више сарађивати како би створили услове и предложили један пакет што нормативни што практични да се дувачима у пиштаљку обезбеди заштита за онај савестан и одговоран чин који учине и целу јавност или контролне органе упозоре на неправилности у њиховом окружењу. Очекујем да нам треба неколико месеци за нормативне предлоге, ја имам право да предложим измене закона, тако да ћемо тај канал искористити ако дођемо до заједничког решења, а ја мислим да хоћемо.

Дакле у оваквој ситуацији, у ситуацији када заиста корупција изједа грађане Србије, ниједан државни орган, па ни заштитник права грађана, нема право да окрене главу на другу страну. и урадиће и бавиће се овим питањем иако то можда за омбудсмана не би у неким нормалним условима био посао.

Указивали сте на неопходност укидања бланко оставки.  Сада након сто је решење пронађено, да ли мислите да је то довољно или су потребни још неки кораци?

Ја сам у неколико наврата у годишњим извештајима причао да у домену политичких права грађана Србије највећи преостали пробем представљају бланко оставке и могућност странака да након избора својом вољом модификују коначни списак људи који представљају грађане.

Уверен сам да је то једини начин. Не можемо се против можда недовољно савесних посланика на локалном нивоу борити тако што ћемо их везати за странку, ваљда је једини прави пут наћи квалитетне људе. Ако не можемо да их нађемо 250 за Народну скупштину у чију смо савесност и лојалност уверени, онда можда не мора да их буде 250. Остајем при томе да је било потребно укинути бланко оставке, и нисам против тога да се нађе одговарајући механизам и заштита посланика од трговине мандатима. Али свака трговина мандатима или потреба да се потежу бланко оставке говори о томе да је нека странка веома лоше одабрала неког кога ће ставити на листу, да није морални и етички ниво на висини оног тела које је по Уставу највиши представнички дом наше земље. Не можемо због неквалитета кадрова или људске ћуди правити правила која грађане лишавају аутентичности њихове воље.

Како оцењујете напоре за проналажење решења за реституцију, на чији сте значај такође указивали?

Још 2000. године нове демократске власти су као једно од обећања које су дале грађанима казала да ће исправити неправду из прошлости и до тога до данас није дошло. С једне стране, и ја сам указивао да је донет закон о враћању имовине црквама и верским заједницама и да само по себи то не би био проблем да нису изостављени остали људи којима треба треба вратити имовину. Дакле враћамо црквама и верским заједницама, али о другим грађанима не враћамо у јако дугом периоду. Поред тог начелног притиска на извршну власт да донесе предлог закона о реституцији ја и моји сарадници сарађујемо и сас грађанима и са удружењима грађана који очекују да им буде враћена имовина

Били сте укључени и у ревизију реформе правосуђа...

Комбинација свих ствари које су се десиле по питању контроле и сагледавања тог поступка и збора тужилаца и судија допринела је да се заиста почне са ревизијом тог поступка. Ја сам утврђивао неправилности из домена добре управе, недостатка неких основних елемената правичности у том поступку разматрања пријава кандидата. Уставни суд је са своје стране утврдио одређен степен неправилности, и повереник, и на крају чини се највећи утицај је имало то што је Европска комисија исте те замерке упутила. Све то заједно довело је до тога да данас Високи савет судства преиспитује своје одлуке. Времена је доста изгубљено да би се објаснило оно што је необјашњиво и одбранило оно што је неодбрањиво. Било би добро да много времена нисмо изгубили на одбрану од онога што у ствари нису били напади него сугестије како исправити грешке одмах, али надам се да је данас потпуно јасно да је начин на који је то урађено садржао пропусте који су од реформе судства која је требало да буде решење за мало на правило још већи проблем него што је на почетку постојало.

Како је ваш извештај, који је Скупштина Србије усвојила 20. јула, дочекан у јавности?

Посланици највеће владајуће странке имали су примедбу да је мој годишњи извештај преоштар, опомињући ме да би на крилима критика које сам изнео "неки други могли доћи на власт, много гори". Истовремено, посланици једне опозиционе странке замерају ми да нисам био довољно критичан. Једнима је сметало то што сам критиковао пропусте у раду Високог савета судства, други су очекивали да поднесем предлог за разрешење његових чланова.То ми говори да је извештај доста уравнотежен.