Тамара Лукшић Орландић,

заменица заштитника грађана

Сексуално злостављање деце захтева свеобухватни одговор државе

ауторски текст, у скраћеном облику, објављен у дневном листу "Политика", 12. 03. 2013.

Законски оквир за заштиту деце од сексуалног злостављања није добар, нити довољан да децу заштити, а насилнике адекватно казни.

То није само наша стварност, већ већине земаља у свету, па и у Европи. Да није тако, не би Савет Европе 2010. године  усвојио Конвенцију о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања (Ланзарот Конвенција), а 2011. године лансирана је и кампања „1 од 5“, која најсликовитије говори о размерама ових тешких кривичних дела усмерених према деци. Србија је ову Конвенцију ратификовала још маја 2010. године, али надлежни органи дуго нису предузели ништа да стандарде садржане у Конвенцији преточе у законска решења и праксу стручног рада са децом жртвама. Дуго се најављивао закон који би увео неку врсту регистра починилаца тешких кривичних дела сексуалног насиља учињених према деци. Сумњам да би се то и десило у догледно време да није било  трагичне судбине осмогодишње девојчице која је умрла као жртва силовања и њеног оца, који је као своју мисију, преузео ангажовање да се такав закон донесе, како би нека друга деца била заштићена од сличних злочина.  Влада је недавно усвојила Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима и он ће се наћи пред посланицима Народне скупштине у управо започетом редовном пролећном заседању.

Закон прописује надзор над педофилима после издржане казне затвора, као и оснивање регистра таквих осуђеника са подацима који ће, под одређеним условима, бити доступни државним органима и заинтересованим фирмама и појединцима. Предвиђени су посебне мере које трају две деценије после издржане казне: обавезно јављање надлежном органу полиције и Управи за извршење кривичних санкција, забрана посећивања места на којима се окупљају малолетне особе, као што су вртићи, школе и игралишта, затим обавезно посећивање професионалних саветовалишта и установа, обавезно обавештавање о промени пребивалишта, боравишта или радног места и обавезно обавештавање о путовању у иностранство.

Са своје стране, Заштитник грађана је 2011. године поднео Министарству правде Иницијативу за измену Кривичног законика, која садржи и неколико предлога који се односе на заштиту детета, жртве сексуалног насиља, сагласно предлозима садржаним у Ланзарот конвенцији. Тадашње Министарство није одговорило Заштитнику грађана на иницијативу, те је Заштитник  грађана исту Иницијативу поднео октобра 2012. године новом министру правде. Овог пута је добијен одговор са обећањем да ће приликом следеће фазе измена Кривичног законика бити узети у обзир ови предлози Заштитника грађана.

А предлози су следећи:

Вероватно најзначајнија промена би била да застарелост кривичног гоњења за кривична дела против полне слободе која су учињена на штету малолетног лица, почне да тече од пунолетства жртве, како би се омогућило покретање поступка онда када жртва ојача, стекне самопоуздање и може самостално да се суочи са насилником из свог детињства, који је , по правилу, особа од поверења детета (отац, неки други члан породице или друга детету блиска особа). Већина земаља која је извршила измене у овом правцу определила се за исти лимит у погледу година за отпочињање рока за застару (Хрватска, Словенија, Немачка, Норвешка, Француска), док су неке земље као лимит за застару определиле одређену старост  (Швајцарска 25 и Финска 28 година), а неке су утврдиле да застара почииње да тече када жртва напуни 14 година (Исланд) или 15 година (Шведска).

Даље се предлаже да се изједначи положај свих малолетних жртава у односу на акт силовања без пристанка. Реч је о тзв. недостатку сагласности на сексуални чин који је за сада уређен тако да се само за жртве старости до 14. година уводи оштрија казна, док се деца старија од 14 година сматрају зрелим да ступају у сексуалне односе. У том смислу, предлог Заштитника грађана је да се добна граница повиси на 18 сагласно Конвенцији о правима детета, али и  Ланзарот Конвенцији , према којима су сви деца док не напуне18 година. Наравно, не би се кривичним делом сматрало ступање у сексуалне односе када је реч о вршњацима, односно малој разлици у годинама између дечака и девојчица. 

Такође, нужно је да се појам обљубе прошири и на пенетрацију другог дела тела, који није мушки полни орган или пенетрацију предметом, како се не би у пракси такви акти квалификовали као недозвољене полне радње, починиоци кажњавали блажим казнама, а  гоњење је најчешће могло да се покрене само по предлогу, а не ex oficio.

Потребно је и да се посебно санкционише чињеница да је учинилац кривичног дела искористио специфичан однос поверења, ауторитета и/или моћи у односу на дете, те да се то узме као отежавајућа околност приликом одмеравања казне. 

И, наравно, оно што је често „трн у оку“ жртава и њихових породица, то је потреба да се пооштри казнена политика, тако што би се уклонила новчана казна као главна у случајевима извршења кривичног дела недозвољене полне радње, јер сe она користи у пракси и када су жртве деца, тј, особе млађе од 18 година (од 14 до 18), пошто се за млађе од 14 ни сада не користи новчана казна.

Да би се исказало поштовање државе према детету жртви, неопходно је да се избрише из Кривичног законика могућност да се иједно кривично дело против полне слободе гони по предлогу, јер интерес државе мора да буде да сузбија и превенира криминалитет у овој области, нарочито имајући у виду његову раширеност.

Када будемо имали усвојен Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима и када кривични законик претрпи измене на које сам укратко указала, можемо рећи да је држава учинила оно на шта се и обавезала потписивањем Ланзарот конвенције – да је створила правне претпоставке за бољу заштиту деце од сексуалног насиља. 

Наравно, остаје обавеза да се кроз процес едукације ради на превенцији тако што ће професионалци у свим секторима који раде са децом – у образовању, здравству, социјалној заштити, правосуђу, полицији, али и у спортским клубовима, институцијама културе и забаве и сл. поседовати одговарајућа знања о сексуалном  искоришћавању и злостављању деце, те да међу њих неће залутати они који су били осуђени за ову врсту кривичних дела почињених према деци. Надаље, превенција подразумева и потребу информисања деце и у основним и у средњим школама о опасностима од сексуалног искоришћавања деце, средствима и начинима заштите.

И на крају, зашто увек морамо да чекамо неки трагичан догађај, или неку конвенцију да би предузимали превентивне  и нормативне активности како би заштитили оне који су најрањивији?

Политика, 10.02.2013. године

Прст на чело за безбедност деце

„Прст на чело” је прва права грађанска акција у Србији. Разне иницијативе и захтеви властима до сада су долазили од политичких партија или невладиних организација, а сада је група Новосађана покренула акцију да се хитно учини нешто ефикасно за бољу безбедност деце, против насиља над децом и међу децом.

Повод је пуцњава у Новом Саду, у непосредној близини основне школе и вртића, и то друга по реду у последњих пет месеци у овом граду. Нико није страдао, па зато вест није била запажена у јавности.

Да се не би догодила трагедија, о којој би сви медији брујали, група родитеља покренула је на друштвеним мрежама акцију са мотом: „Мени је важно. А теби?”.

Најављено је да ће ова акција са „Твитера” и „Фејсбука” прећи и у „стварност” на јавним окупљањима.

– „Прст на чело” је акција која треба да постане начин живота. Оживимо грађански активизам! – написао је заштитник грађана Саша Јанковић на „Твитеру”.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић навео је да је „Твитер” акција против насиља у школама вредна сваке подршке, поготово класичних медија.

– Грађанска иницијатива служи јачању свести и вршењу притиска на оне који треба да пронађу решење и за тај посао примају плату, да би га радили одговорније. Грађани оваквим акцијама позивају одговорне да пронађу решења за проблеме од којих им зависи квалитет свакодневног живота – каже за „Политику” омбудсман Саша Јанковић.

Безбедност деце и свих грађана чини саставни део свакодневног живота и заједнички је интерес свих грађана Србије, без обзира на све могуће разлике.

Новосађани су на проблем указали после две пуцњаве, низа туча и убода ножевима, али решење би требало пронаћи на нивоу целе државе.

– Ни грађани ни новинари не треба да упадну у замку да треба сами да пронађу решење. Зна се ко је надлежан да предузме мере или да донесе прописе у области безбедности деце и грађана. Питајте Министарство унутрашњих послова, питајте тужилаштво, питајте Владу Србије шта ће предузети када грађани јавно кажу да нису задовољни степеном безбедности. На грађанима је да „завриште”, а на државним органима да виде хоће ли појачати полицијске патроле или ће донети и применити прописе – каже Јанковић. 

Он указује да до сада у Србији није било овакве врсте притиска грађана на власт – без икаквог политичког интереса.

– Оваквом акцијом грађани захтевају да им се обезбеди нормалан живот и да се неће више толерисати одсуство акције државе. Тиме се ставља до знања да ће власт сносити и политичке последице ако се огреши о захтеве грађана, јер се те последице могу показати кроз број гласова на неким следећим изборима – објашњава Јанковић. 

Ако се од грађана очекује да предлажу законе, онда нам држава и не треба, истиче омбудсман.

– Грађани кроз порезе плаћају државне органе да пишу законе. У многим земљама грађани се окупљају на улицама око животних тема, а не око политике. Ово је први пут да се то догађа код нас. То је за сваку подршку јер грађански активизам у Србији још није заживео – каже Јанковић.

Недавно је саговорник нашег листа био „обичан грађанин” који је предложио текст „Маријиног закона”. Отац убијене осмогодишње девојчице, Слободан Јовановић, управо је поставио питање да ли треба он, као лаик у области права и превенције криминала, да предлаже јавни регистар педофила и строже казне, или то треба да учине стручњаци у надлежним државним органима.

Међутим, не баш као обичан грађанин, јер је његово дете жртва најгорег злочина, Јовановић је сам основао фондацију „Марија Јовановић – дете”, из које се финансирају активности на бољој безбедности основне школе у Старим Лединцима, у којој је осмогодишња Марија завршила први разред. Захваљујући овој фондацији, двориште Основне школе „Јован Јовановић Змај” добиће на пролеће ограду и видео-надзор.

– Држава је надлежна да пропише и спроводи мере превенције, а не да грађани морају да предлажу и спроводе безбедносне мере. И наравно, грађани траже не само да се закон донесе, него да се оствари сврха закона, да он има ефекат који треба да постигне. Без ефекта закон неће вредети – каже заштитник грађана Саша Јанковић.

Акцију „Прст на чело” подржао је и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић.

Поручио је да се са „Твитера” пређе на проналажење конкретних решења, али је најпре позвао родитеље да сваки од њих преузме бар један део одговорности за своје дете, да зна шта дете ради, шта носи у ђачкој торби и с ким се дружи.

Ипак, није оспорио улогу државе и полиције у безбедности грађана и најавио претресање школских торби као прву превентивну меру заштите у школама.

Ко и колико треба да сноси делове одговорности, шта треба да раде родитељи, шта наставници, а шта полиција и влада, нека одлуче стручњаци, али тек пошто ставе прст на чело. Грађани их на то позивају.

Политика, 03. децембар 2012. године

 ОСОБЕ С ИНВАЛИДИТЕТОМ– ПРАВА БЕЗ ПОДРШКЕ

Последњих година Србија је усвојила снажну нормативну основу за признавање и заштиту права особа с инвалидитетом. Влада је усвојила стратегије којима би требало да су утврђене дугорочне политике унапређења њиховог положаја и заштита менталног здравља. Донети су закони који би требало да омогуће несметано друштвено укључивање инвалида и да спрече и кажњавају облике дискриминације којима се доводе у неоправдано неједнак положај у односу на друге грађане.

 Нажалост, припадници ове бројне и по потребама разноврсне друштвене групе, у животу се суочавају с препрекама и проблемима који указују на то да примена начела „једнаких могућности“ не зависи само од „добрих“ прописа, већ и од друштвених услова у којима се спроводе конкретне мере и активности.

 Развијање система подршке друштвеном укључивању особа с инвалидитетом у локалним заједницама услов је примене усвојених закона. Другим речима, „добри закони“ треба да постану „добра пракса“ и да омогуће грађанима с инвалидитетом да призната права остварују у непосредном и најмање рестриктивном окружењу.

 То још није могуће јер су им многи јавни објекти и површине неприступачни, ниво услуга које би требало да добијају од јавних служби и сервиса је отежан због комуникационих баријера, али и због предрасуда и немара. Немали број особа с менталним тешкоћама трајно је смештен у установе социјалне заштите јер нема где друго, а услови у којима живе и лече се, као и оних смештених у психијатријске установе, су лоши. Незаинтересованост за њихове проблеме такође је препрека остваривању признатих права, а више него потресан пример таквог односа је летошњи штрајк глађу радника инвалида запослених у крагујевачкој заштитној радионици „ДЕС Шумадија“ на који данима надлежни нису реаговали.

 Ситуација ће постати повољнија тек кад се примери запошљавања или успешног школовања инвалида не буду истицали као посебан друштвени напор већ када се о њима буде говорило као о уобичајеном начину друштвене проходности.

 Остваривање таквог социјалног окружења могуће је само ако се систем подршке друштвеном укључивању особа са инвалидитетом развије на начин који њима и њиховим породицама омогућава да у непосредном окружењу остварују већину права која остварују сви. Специфичност њиховог положаја није у инвалидитету већ у потребама које треба да задовоље како би имали једнаке могућности.

 Већина градова и општина нема одговарајуће системе подршке који би омогућили остваривање признатих права и задовољење њихових потреба. Такође, јавни фондови који би требало да обезбеде средства за успостављање такве подршке су оптерећени и нису у стању да подстакну нове мере. Већина локалних администрација нема могућности, а често ни сазнања о томе да треба да обезбеди заштиту и остваривање признатих права особа с инвалидитетом.

 Инклузивно образовање, смањење броја деце у „специјалним“ школама, увођење нових метода у наставу и њено организовање у складу с потребама начини су да се створе услови за превазилажење постојећих проблема. Међутим, социјално укључивање треба да има снажнији подстицај и из других система. Пример појединих пословних банака које дизајнирају окружење и прилагођавају рад потребама особа с инвалидитетом указује на тек један од начина који подстиче друштвено укључивање.

 Притужбе које у вези с остваривањем признатих права помињу особе с инвалидитетом упућују нас на закључак да примени начела „једнаких могућности“ највише недостаје друштвена подршка, односно да подстрек укључивању особа са инвалидитетом мора бити усмерен ка задовољавању потреба у непосредном окружењу, а не ка одржању великих и нерационалних система који не могу ефикасно да одговоре захтевима грађана.

Дневни лист "Данас", 26. новембар 2012.

Медији и насиље над децом

Поводом 20. новембра, Светског дана детета, којим се широм света обележава годишњица усвајања Конвенције о правима детета (1989), одржава се све више пригодних скупова, дебата, промоција и у нашој земљи. Један од њих ове године издваја се по много чему: теми, учесницима, квалитетном дијалогу и готово ретко забележене чињенице - присуства великог броја новинара, по слободној процени, преко 30. Не мења на ствари то што су новинари, у ствари, били домаћини скупа, и истовремено најактивнији учесници у расправи.

Реч је о скупу који су организовали Уницеф и Удружење новинара Србије (УНС), а панелисти су били представници независних институција. Тема добро погођена, више него актуелна, атрактивна, осетљива, а надасве озбиљна - „Медији и извештавање о насиљу над децом у школи“.

Сведоци смо свакодневних написа у штампаним медијима, праћених неретко и фотографијама експлицитног насиља међу децом или последица тог насиља по нечију главу или тело, или имовину, у најбољем случају. Као подлога за расправу послужило је истраживање које су УНС и Уницеф спровели у периоду од 15. јули до 10. новембар 2012. године.

У том периоду анализирани дневни листови: Политика, Данас, Блиц, Прес, Вечерње новости, Курир, Ало. Објавили су укупно 1.380 текстова о деци, од којих се приближно 23 одсто написа односило на насиље над и међу децом. Имајући у виду да је у извештајном периоду првих месец и по дана био распуст, претпоставља се да би проценат текстова, посебно о теми насиља у школи био и виши. Аутори истраживања наводе да је у већини текстова о овој теми поштован новинарски кодекс. Иза тога следи једно „међутим“, а то је да су управо они текстови у којима Кодекс није поштован најчешће објављивани као ударни текстови.

Телевизијске станице, пре свега јавни сервис - РТС, Б92, Прва ТВ и Студио Б, знатно су мање извештавале о конкретним случајевима насиља над и међу децом, па тако и о насиљу у школи. Углавном су њихови прилози били усмерени на опште теме насиља, те су мање и били у ситуацији да прекрше Кодекс.

Наравно, никоме од присутних, осим уреднику Првог програма Радио Београда, Ђорђу Влајићу, није пало у очи да истраживањем није обухваћено и извештавање радија о теми насиља међу децом. И док је Влајић износио своје мишљење, сетих се бројних емисија на радију, Првом, Другом програму Радио Београда, Радију 202, у којима сам учествовала и у које су се по правилу укључивали слушаоци. Многе су биле посвећене управо теми насиља у школи, вршњачког, или теми телесног кажњавања деце. Новинари, а најчешће су то биле новинарке, добро су се припремали/е за емисију, располагали/е са сијасет података, просто је импоновало бити њихов гост. Касније сам размишљала и даље о томе. Наиме, радијски новинар би можда себи могао, пре него телевизијски, или новинар штампаног медија, да дозволи да му прилог и емисија буду „бомбастични“, да наглашава оно што је сензација и скандал, јер говори у етар, није видљив, као што није видљив нико ко на Фејсбуку, у самоћи своје собе, укуцава често текстове увредљивог садржаја.

С друге стране, ТВ новинари или новинари штампаног дневног листа сваки дан су на тржишту, много су више изложени суду јавности, али ипак немају увек ту врсту скрупула у извештавању о сценама насиља чији су актери деца. Додуше, не заборавимо уреднике, а нарочито оне главне.

Да ли је заиста најважније продати новину тако што ће баш слика на насловној страни ваше новине и наслов из кога још цури крв или дечје сузе привући читаоца? Адвокат који саветује медије у шали каже да новинари сигурно неће направити грешку ако о деци не пишу! На слично питање маркетиншких стручњака када и како да дете буде присутно у реклами, кажем да прво пробају да направе рекламу без детета, осим ако производ није намењен искључиво деци. Зашто девојчица треба да рекламира банчин кредит за стан?

Није ово одбрана радијског новинарства, била је то само једна наметнута паралела и поређење, из којег су као истински победници изашли они којих у истраживању УНС и Уницефа није ни било.

И тако, док се скуп претварао од почетног „кажите ми како би требало да извештавамо, а да се не замеримо свим могућим заштитницима деце“ - у скуп где су сви, чини ми се, на крају имали исто осећање, да се може одговорити на пет занатских питања: ко, зашто, где, када и како, а остати у оквиру новинарског кодекса. То ће се учинити тако што ће се у сваком конкретном случају извештавања о насиљу над дететом направити баланс између слободе информисања, права јавности да зна и заштите угледа, приватности и најбољих интереса детета. Мислим да смо са овог скупа сви отишли са осећајем да је било веома корисно што смо отворено разговарали и да је овакве сусрете пожељно периодично понављати.

ГРАЂАНИ ДРУГОГ РЕДА

Измене Закона о ванпарничном поступку и ограничење слободе кретања

Приближавамо се дуго најављиваној измени Закона о ванпарничном поступку. За оне неупућене, то је процесни закон којим је, између осталог, прописана такозвана присилна хоспитализација, односно смештање и задржавање душевно болесне особе у одговарајућу здравствену установу без њеног пристанка.

Пропис је значајан, јер се ту суштински ради о лишавању слободе.

Из закона треба уклонити одредбу којом је прописано да „суд одлучује… кад је због природе болести неопходно да то лице буде ограничено у слободи кретања или општења са спољним светом”. Наиме, лишавање слободе особе са менталним поремећајима може бити оправдано само ако је реч о заштити живота или имовине, а никако не сме да представља сврху поступка. Конвенцијом за права особа са инвалидитетом наглашено је да постојање инвалидитета ни у ком случају не може да буде оправдање за лишавање слободе.

Посебно треба обратити пажњу да је Уставом прописано да „лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду”. За разлику од лица које је осумњичено да је извршило кривично дело и које ће обавезно у року од 48 сати бити изведено пред суд, према постојећем законском решењу, особа са менталним поремећајима никада неће бити изведена (предата) суду. Осим тога, према постојећем законском решењу, пријава о задржавању биће послата суду тек после три дана од почетка задржавања у установи, а након неколико дана колико путује пошта, суду почиње да тече рок од 30 дана за доношење решења. На то се може додати и време за израду писаног отправка решења и достављање, што значи да се може очекивати да ће особи задржаној у установи судско решење у најбољем случају бити уручено у року од 40 дана. У пракси, неће јој бити уручено.

Судија углавном никада не види особу о чијем задржавању је донео одлуку и уопште је не саслуша.

Осим што треба да разликује сагласност на медицинску меру прописану Законом о здравственој заштити (право на пристанак) од сагласности на смештај у установу, ново законско решење треба јасно да истакне да нико не може бити задржан, односно лишен слободе, нити на основу своје, нити туђе сагласности. У пракси се дешава да у случајевима када је индиковано задржавање неке особе, установе прибегавају прибављању сагласности како би избегле судски поступак. Сходно томе, статистички подаци би приказали потпуно нетачну слику да су скоро све особе у психијатријским болницама смештене добровољно. Наравно, намеће се питање: ако су ту добровољно, зашто се закључавају, везују...

Указао бих, у том смислу, на појаву да је велики број особа у Србији задржан у психијатријским болницама и установама социјалне заштите на основу сагласности њихових старалаца. То што је неко лишен пословне способности не значи да је уједно и лишен слободе, нити да по основу сагласности његовог стараоца може бити затворен, чак и доживотно, у некој установи. Било каква изјава стараоца не сме имати значај за слободу штићеника. Ту се посебно поставља питање стараоца који је корисник благодети имовине штићеника смештеног у установи, али то је већ остваривања контролне функције надлежних органа.

Своју решеност да суштински промени постојеће стање радна група ће превасходно показати тиме што ће предложити законско решење којим ће, као минимум, изједначити положај особа са менталним поремећајима с положајем лица осумњичених за извршење кривичних дела у њиховом праву да по лишењу слободе буду изведене пред суд најкасније у року од 48сати. У супротном, особе с менталним поремећајима остаће грађани другог реда.

Образовање и нетолеранција

Тамара Лукшић Орландић

Како тј. чиме објаснити чињеницу да адолесценти (који су још увек деца све док не напуне 18 година), када се суоче са својом сексуалношћу и када открију своју хомосексуалност, имају ужасан страх да то саопште својим родитељима. Део разлога, мањи, свакако лежи у чињеници да се адолесценти у нашем друштву, генерално, не осећају комотно да о теми сексуалности, о првом искуству, када то учинити и са ким, разговарају са својим родитељима.

Отуд и толики број малолетничких трудноћа, односно прекида трудноће на узрасту 15 - 18 година, на које учестало упозоравају лекари. Родитељима се крију такве ствари докле год се може, или док родитељи не открију или посумњају „да се то десило“. Нарочито је то проблем код девојака.

Они млади који код себе препознају хомосексуалну наклоност имају још већи проблем. Рећи то родитељима представља непремостиву препреку и одлаже се у недоглед из страха шта ће рећи, да се не обрука породица, а када се открије, самоиницијативно, или препозна од стране родитеља, настаје драма. По правилу родитељи ову вест доживљавају трагично и нису ретки случајеви одбацивања. Најблажа реакција је разочараност. Та разочараност ништа мање не боли момка или девојку од 17-18 година него одбацивање. Трансполне младе особе такође остају без праве подршке унутар породице.

Зашто је то тако? Како то да се родитељи боре за своју децу која су учинила неко тешко кривично дело и не одбацују их? Једино се ћерка лезбејка или син геј доживљавају као породична срамота, „хоће да пропадну у земљу“ од бруке пред родбином, пријатељима, комшијама. Или, ако се и помире са том чињеницом, не желе да виде и упознају партнера/партнерку свог детета. Где су корени таквих драстичних неспоразума на линији родитељи - деца која су хомосексуално одређена. Докле ће се предрасуда преносити са генерације на генерацију?

Систем образовања, односно уџбеници из којих су училе генерације и садашњих лекара, социолога и један број родитеља (док један број родитеља највероватније није ни стигао до средње школе, имајући у виду образовну структуру становништва у Србији) сигурно је на високом месту као узрочник погрешног поимања хомосексуализма као болести. Иако је још 1990. године хомосексуалност уклоњена са листе класификације болести и сродних здравствених проблема Светске здравствене организације, у Србији та чињеница није стигла до оних који увелико формирају мишљење младих, запослених у просвети. Тако се о хомосексуалности учило у одељцима под називом „сексуално поремећена личност“, да је то поремећај сексуалног нагона, а најдрастичнији пример је уџбеник из психологије за угоститељске и туристичке школе (аутори Кузмановић, Штајбергер, издање 2003), који хомосексуалност помиње у одељку посвећеном проституцији, након пасуса о зоофилији, некрофилији или содомији!

Реченица која следи да је данас однос према хомосексуалности много толерантнији, вероватно зато што је појава урођена и да је треба разумети, а не грубо осуђивати, тешко да може да надомести штету коју је претходни опис направио. Има и случајева да се о правима ЛГБТ особа уопште не говори у појединим уџбеницима (уџбеник „Социологија“ аутора Митровића и Петровића из 1992, ново издање 2005. или средњошколски уџбеник за филозофију, аутора Савић, Цветковић, Цекић).

Неки од аутора поменутих уџбеника кажу да су у писању морали да се придржавају програмских садржаја које утврђује министарство образовања. Дакле, ту долазимо до средишта проблема, где су потребни радикални резови, а где политика има одлучујућу улогу. У нашем суседству такав корак је недавно учињен. Од ове школске године у свим основним и средњим школама у Хрватској, кроз више предмета: природа и друштво, биологија, физичка култура, психологија, али и кроз часове разредне наставе, ученицима ће сходно њиховом узрасту бити предавани садржаји о поштовању различитости, укључујући и сексуалну различитост, толеранцији према сексуалним мањинама и забрана њихове дискриминације.

Када се нешто слично деси и у Србији, а не видим разлог да се то не учини већ од следеће школске године, онда ће се смањивати и онај драстично висок проценат ставова међу средњошколцима о томе да највећу дистанцу адолесценти у Србији имају према Албанцима, Хрватима и ЛГБТ особама. А полако ће наше окружење постајати пријатељскије према различитим, родитељи ће се мање стидети своје ћерке лезбејке и њене партнерке или сина геј и његовог партнера. Чини ли вам се да би слоган кампање СЕ од пре неколико година „Сви различити - сви једнаки“ могао да буде прихваћен и у Србији? Будимо реални, тражимо немогуће.